Aleksandar i Alestrija

On je pobedio narode, a ona je osvojila njega. Hteo je da stvori novu civilizaciju, novi svet, svet feniksa koji se neprestano rađa iz sopstvenog pepela. Njegov život je pripadao galopu, vetru, nepoznatim predelima. U jednoj dalekoj zemlji, na vrhu jedne strme litice, čekala ga je jedna žena. Ona nije imala ni nakit, ni raskošnu odeću. Nije nosila krunu. Sama je sijala.

Aleksandar i Alestrija su se voleli trideset šest lunarnih meseci. Aleksandar je otišao jednog prolećnog jutra. Alestrija se vratila sa mnom u stepu i izdiktirala mi je roman na jeziku ptica. Alestrija je nestala jednog jutra. Njen konj se vratio bez nje.

Neobičan i očaravajući roman, napisan izrazito poetskim stilom, zbog čega podseća na dugu pesmu u prozi ili nestvaran, neuhvatljiv san, u kome se orgije smenjuju sa epskim bitkama, zavere i izdaje sa strastvenim zagrljajima i pomamnim jahanjem kroz mongolsku stepu... Autorka koristi istorijske činjenice samo kao grubi kostur oko koga plete raskošno platno protkano bujnom maštom i ličnim viđenjem dve izuzetne ličnosti - makedonskog kralja i amazonske kraljice.