Antologi(ja)

Kada bi bilo moguće sačiniti kakav sveobuhvatni metafizički rečnik za sve ono što našem načinu kazivanja inače trajno izmiče i kada bi se u tom rečniku našlo mesta - a moralo bi se naći - za to, uslovno govoreći, prožimanje načela svetlosti i tame, onda bi u odgovarajućoj rubrici moglo biti samo svetlotamlje Borivoja Rašua. A u takvom jednom rečniku i neki drugi pojmovi, neiskazivi jezikom filozofa i proznih pisaca, mogli bi se ovog puta u verbalni iskaz uobličiti ne toliko jednim izrazom koliko čitavim jednim stihom – Nikola Milošević.

Poezija Borivoja Rašuo nastavlja se u simboličkom smislu na autohtonu liniju u srpskom pesništvu duboko vezanu za tradiciju i njenu mitsku matricu. Veoma originalan spoj između arhaičnih simbola i njihovog tumačenja u kontekstu modernog vremena stvara odnos blizak samo istinskim pesnicima; vreme nikada ne određuje svog pesnika - pesnik određuje svoje vreme, samo je poezija ono što je u vremenu i epohi večno – Petar V. Arbutina.