Blago cara Radovana.

Svi ljudi znaju da ima u životu još uvek jedno zakopano blago za svakog od njih. Svi ljudi kopaju, jer svaki čovek nesto traži; svako je upro pogled u neko mesto gde misli da stoji zakopano blago cara Radovana.

U srpskoj umetnosti, kulturi, pa i društvu uopšte, malo je takvih pojava kakva je ona Jovana Dučića, izuzetnog književnika, ali i diplomate svetskog glasa. Ponikao u prelepom Trebinju, u tada osmanlijskoj Hercegovini, Dučić je ubrzo dobio stipendiju srpske vlade, koja ga je uvela u svet diplomatije i državničkih poslova prvog reda. To je, naravno, bilo ono slavno doba srpske diplomatije kada su njene perjanice bile ličnosti od opšteg, a pre svega literarnog ugleda: Milan Rakić, Branislav Nušić, Miloš Crnjanski, Rastko Petrović, Ivo Andrić... Od svih njih, Dučić je najviše istrajao i najviše se istakao u državnoj službi, a kakav je uspeh postigao najlepše ilustruje činjenica da je i danas aktuelna zgrada srpske ambasade u Budimpešti zapravo Dučićeva zadužbina, koju je on dobio na dar od zaljubljene mađarske grofice! U diplomatskom radu, Dučić je stigao još mnogo dalje, do Atine i Carigrada, Madrida i Lisabona, Kaira i Ženeve.

Književni rad je, pak, nemoguće fizički omeđati, u njemu je Dučić dosegao same zvezde, tražeći i nudeći odgovore na večna pitanja ljudskog smisla i bitisanja. Blago cara Radovana je, na neki način, jedna čudna zbirka filozofsko-književnih eseja, u kojima se tumače ljubav, sreća, žena, mladost i starost, prijateljstvo... Teško je opisati sadržaj i prirodu ideja koje se u ovoj knjizi iznose, ali je dovoljno reći da je ovo delo i sam Dučić smatrao svojim vrhuncem, koje je oplemenio svojom beskrajnom erudicijom, lucidnošću i izvanrednim kreativnim vrlinama.