Boja prolaznosti stvari

Dnevnik samoće 2007–2012.

„Ne znam u kakvom sam komadu igrao, ne usuđujem se odrediti mu žanr niti ga zarobiti u samo jednoj formi, ali se tekst stalno menjao. Katkad i mojom voljom, uglavnom protiv nje. I ono što mi je nametnuto ponekad je ispadalo više moje nego ono što sam ludački hteo ili ono što sam postigao mahnitim naporima i žrtvama. Bio sam i uplašeno seosko dete, i zbunjeni dečak koji se obreo na gradskoj kaldrmi, i preterano radoznali mladić u podzemnom svetu velikog grada, i pobunjenik protiv ideološkog reda i rasporeda u kojem sam se obreo, i ljubavnik žena koje sam voleo i koje su me volele, i savestan otac porodice koji ne uživa previše u tome, i odličan radnik na svakom zadatku, prilježan službenik, inovator u svom zanatu izdavačkom, i vernik u vreme zvaničnog ateizma, i opozicionar najvećoj kolektivnoj zabludi moga doba, i begunac od budala i ludaka, i azilant koji tek upoznaje svoja prava, i emigrant koji se oseća dobro u svojoj koži, i povratnik koji shvata da su njegovi tragovi izbrisani, i pomalo gnostik i skeptik u vreme lažnih vernika, i umorni pisac koji živi treći književni život kao da mu je prvi, ali bez iluzija i nade. Ponekad i ja sam, sastavljen od poznatog i nepoznatog. Bio sam sve što sam bio i pomalo ono što nisam bio. Uskoro ni jedno ni drugo neću biti.“

Vidosav Stevanović