Cipele umornih sanjara

Ako hoćemo da čitaocima najsažetije, pa i najtačnije, predočimo sadržaj ovog i za njih inspirativnog romana Zorana Jovanovića, jer će otkrivati junake slične sebi – on je u njegovoj posveti: Prijateljima. Prijatelji iz ovog romana, njih šestoro, pripadnici su iste generacije, koja je htela u visine bez podrške igde ikoga, koji su se združili po izboru, koliko afiniteta još više sudbine, ma koliko to izgledalo sasvim slučajno.
Oni u svojim poglavljima, uverljivo i dirljivo, otvorene duše, „glasovima raspuklih emocija“, kazuju lament nad svojom mladošću, u kojoj im život i pojedinačno i skupa nije mogao da bude bolji nego što jeste. Bio im je u uzletima i iluzijama, koje ostaju i posle njihovih uverenja da je kraj iluzijama i kad sećanje na negdašnje, naročito neiživljene, ljubavi postane potkradanje prošlosti i kad počinju uspone na sebe u spomenima na druge.
Naslov Cipele umornih sanjara upućuje da je roman pisan poetski i metaforično. Kad se cipele, kojim se život prolazi, pretvore u relikviju. To je dosledno i istrajno sprovedeno. Ali u takvo prozno-poetsko tkivo utkano je veoma pripovedački vešto filozofsko i psihološko razmatranje fenomena prijateljstva u konkretnim sudbinama