Evergreen

Dvorišta u predgrađu, dečje igre, domišljatost klinaca koji rastu na rubu grada u stalnoj nadi da će jednom da se dočepaju samog centra, gde je sve drugačije i lepše i veće i svetlije i pitomije; prve samostalne pozorišne pred-stave, kolovođe i predvodnici, odrastanje na sceni dolazećeg vremena soliterizacije – sve to u pričama Mirka Markovića poprima onu neophodnu boju nostalgičnosti, protkanu pitkim okerom humora, biva svedočenje o univerzalnoj tajni lepote detinjstva, prvih spoznaja pravde i nepravde, lepote i ružnoće, dobra i zla.