Maniti voz u Zlatnom krstu

Novi roman Radivoja Bojičića duhovito i sentimentalno vodi kroz istoriju Beograda, kada je filmska umetnost zakoračila u naš grad.

Braća Limijer u beogradskoj kafani

Maniti voz u Zlatnom krstu iliti „stenogram od 30.218 reči" (koje beleži „narator" Žarko Ilić) uzbudljiva je pri­ča o događajima s kraja XIX veka kada bivši kralj Milan Ob­renović odluči da 1895. godine iz Pariza pošalje u Beograd prvi kinematograf, izum lionske braće Limijer i njihovog oca Antoana. I to nigde drugde nego u kafanu „Dardaneli", uz opravdanje: „Ako su tako nešto uradili u Gradu svetlosti, zašto to ne bi bilo urađeno i u gradu na ušću dveju reka ispod Avale?" Čitav život odvijao se u kafanama, gde se pogađa, zaj­mi, tuče, psuje i grdi, sklapaju brakovi, vodi politika, ras­kidaju prijateljstva. Kod „Dardanela" je sedeo razuzdani i bo­emski, a „Kod zlatnog krsta" uštogljeni Beograd.

Volšebnim obrtom, projekcija filma će se ipak održati u kafani „Kod zlatnog krsta", što će doneti mnoge du­hovite ali i dramatične situacije među kojima i samo rušenje kafane „Dardaneli". Ovim činom, po rečima nara­tora, ceo jedan vek pretvorio se u gomilu cigala, drveta, mal­tera i prašine.

Da smo mi Srbi neimari kad se nešto ruši, videlo se i po ‘Dardanelima'. Rušenje je jedini posao koji do temelja ura­dimo. Pali su  ‘Dardaneli', a mi se zaklinjasmo na njihovim ru­ševinama da ovo mesto nikada nećemo zaboraviti.