Menuet u šejtanovim papučama

Menuet je ples koji se igra(o) bez dodirivanja plesača. Tom plesu sličan je roman Milkice Miletić, koja nas u svojoj uvodnoj napomeni, citirajući Hakslija, opominje da nas istorija ničemu nije naučila, jer karakteri i naravi čine tkanje portreta varoši. Na istorijskoj tapiseriji, barokni Čačak blista kao broš. Atmosfera večite podeljenosti plodno je tle na kojem cvetaju uhođenja i špijuniranja i nižu se tajanstvena ubistva. U varoši podeljenoj između Turske i Austrougarske, dočekuje nas galerija neobičnih likova, među kojima je i pukovnik Nojberg, odbegli mladoženja, koga sustiže njegova raskošna nevesta frau Eliza, donoseći mu u znak pomirenja klavsen – tadašnje čudo moderne Evrope. Preko granice, na turskoj strani, Mustafa-paša, uhoda i ubica, zuri u Čačak, ne prestajući da sanja kako da ga ponovo osvoji.

Kao što su dve carevine, turska i austrijska, par u ovom menuetu, tako su njegovi plesači i istorija i intimni mikrokosmos pojedinca. U ovom menuetu učestvuju još i dokumenta, mape i neporecivi ishodi vremena, kao jedan, te svi ostali začini života: mitovi, vrline i slabosti, snovi i požrtvovanja, odanost i ljubav, ali i sklonost ka nepočinstvima, kao drugi plesač. U gradu pode ljenom, ali uprkos tome celovitom, u kojem život pronalazi bezbroj načina da doskoči istoriji, dešavaju se i mnoge ljubavi, opisane sa snažnom i iznenađujuće autentičnom dramskom i poetskom izuzetnošću, a njegovo sazvežđe sačinjavaju svi prostori od potleuše usmrćenog skeledžije, preko harema i ženskih spavaćih soba, groblja, mirisnih, ucvetalih obala Morave, do bogatih kočija i otete kuće iz koje odjekuje muzika s klavsena.

Ipak, završni menuet igraju spisate ljica i čitalac. Bosi. Bez papuča.