PH

Nesvakidašnji roman o gradu koji prepoznajemo na najčudnije načine, u emotivnim dubinama njegovih glavnih junaka.

Ovo je proza koja beleži ostatke humanog, zadržanog na rubovima postvarenog, emotivno opustošenog ljudskog sveta (na mestu emocija ostale su tanatofobija, intenzivan strah i opsednutost propadanjem, kao i slutnja „zla koje kvasa").

U kontekstu Miletićevog romana, koji kroz sadašnjost dijagnostikuje obolelo tkivo čovečanstva, priča o Rimljaninu Celzusu – ovaj isceliteljske veštine uči od sveštenika u Vitlejemu, pa mu „vitlejemski špiljar" (Hrist) krade jedan svitak – nameće se kao parabola. Ukradeni svitak, kasnije pronađen, govori o načinu amputacije, o načinu na koji treba razdvojiti zdravo od bolesnog tkiva (žito od kukolja?), ali se i na ovom mestu, a to je tačka u romanu u kojoj preispitivanje mitova doseže vrhunac, postavljena pitanja usložnjavaju, jer autor na sebe ne preuzima ulogu onoga koji odgovara na pitanje gde bolest zapravo počinje, šta jeste bolesno a šta nije, već onoga ko sluti, doslućuje, traga (kroz svakodnevno, istorijsko i oniričko), preispituje i promišlja.