Poslednji čaj

Roman – potraga za samom sobom. A možda i putopis o sebi. Oba viđenja ove knjige su tačna, štaviše – nadopunjuju se.

Dela koja prodiru u analizu sopstvenog života, preispitivanje puta kojim se do tog časa išlo, opasna su i veoma teško garantuju uspeh, no Vinka Sazdova je u svom prvencu probila sopstvene, a potom i spisateljske predrasude hrabrošću da se suoči sa sobom. A još kada se to preispitivanje događa u kompleksnoj (ne samo hinduističkoj i budističkoj) Indiji, granica između autobiografskog i romanesknog briše se jednako lako kao što se lako prelazi iz stanja svesnog i racionalnog u svet nirvane i nejasne metastrane života.

Autorkina junakinja odlazi iz života koji je naizgled srećan, ispunjen, vođena intimnim nemirom, u novi život koji ne izgleda bolji, čak deluje zastrašujuće. Od tog straha do oslobođeja od bola krug se zatvara zahvaljujući najjačoj emociji koju čovek poseduje – ljubavi. Dilema: Indija ili Balkan, kada pojedinac sebe pronađe prošavši kroz kosmičku promaju, prestaje da postoji.