Oblasti Religija i teologija Pravoslavlje

Pravoslavno katolički dijalog, posle Jasenovca

 

Pravoslavno katolički dijalog, posle Jasenovca
Autor: Grupa autora Spisak svih knjiga  
Prevod: Ranko Gojković  
ISBN: 978-86-913003-3-3  
Format: 14,5 x 20,5 cm  
Strana: 260  
Povez: Broširan  
Izdavač: Ranko Gojković Spisak svih izdanja  
Godina: 2011.  

 

Cena: 650 din, 5.65 €, 7.22 $

 

Slom socijalističkog državnog sistema, koji je doveo do oslobođenja ruske i srpske Crkve od ugnjetavanja komunističke ideologije i partijskog diktata, istovremeno je doveo narode ruske slovenske civilizacije do strašne geopolitičke katastrofe. Posebno su postradali Rusi i Srbi, kao narodi koji su u najvišem stepenu sačuvali imperijski mentalitet. Razmišljajući o posledicama kraha socijalističkog sistema, poznati ruski disident, filozof Aleksandar Zinovjev je aforistički primetio: „Ciljali su komunizam, a pogodili Rusiju”. Ništa manje ispravno nije reći: „Ciljali su komunizam, a pogodili Srbiju”.

Međutim, u poslednje vreme se ispostavlja, da pretpostavka da su upravo svesno ciljali u Rusiju i Srbiju nije neosnovana, a antikomunistička retorika je bila samo strategijsko prikrivanje operacije.

Bilo kako bilo, rezultat toga je da su posle krize osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka, Rusi i Srbi postali dva najpodeljenija naroda u Evropi. A pri svemu tome, nemački narod koji je posle Drugog svetskog rata bio razdeljen državnim granicama, u toj istoj krizi se ujedinio. Karikatura istorije je takva: Nemci su se ujedinili, a Srbi i Rusi, koji su dali ogroman doprinos u pobedi nad nemačkim fašizmom, podeljeni su granicama kao da su ratni gubitnici. I sada tu činjenicu ne želi da prizna svetsko javno mnjenje. Ali, najžalosnije je to što o toj činjenici ne smeju glasno da govore političke elite Rusije i Srbije.

Kao što se to ne jednom dešavalo u istoriji, slabljenjem pravoslavnih naroda koristio se Vatikan, ne bi li još jednom pokušao da uspostavi duhovnu kontrolu nad našim narodima, potčinivši naše zemlje svom uticaju. No, ako su ranije kao prethodnica Vatikana služili nemački ricarski redovi (Livonski i Tevtonski) ili Austrijanci, to je sada našoj bivšoj braći, slovenskim narodima koje su katolici ranije zaveli u svoju veru, naloženo da odrade „prljavi posao”. I oni su ga odradili – žestoko, bez ceremonije, ne želeći ni da čuju za molbu o poštedi, kako to obično i rade izdajnici. Mi pamtimo s kakvom su žestinom Hrvati izgonili iz Srpske Krajine svoju braću po krvi, Srbe i kako su braća unijati-Galičani napravili pravi pogrom nad pravoslavnim stanovništvom Zapadne Ukrajine, usled čega su uništene tri eparhije Ruske pravoslavne crkve, prolila se krv, a mnogi pravoslavni ruski ljudi su bili ubijeni, mučeni i tučeni.

Katolički prozelitizam s kraja prošlog veka, postao je realna pretnja za naše Crkve, a teritorija Rusije je prvi put u njenoj istoriji bila podeljena na katoličke eparhije, što je izazvalo negodovanje pravoslavnih.

Žalosno je što je katolička ekspanzija prolazila uz ravnodušnost, a nekada čak i uz pomoć (na primer u Ukrajini) državne vlasti. Navođena je naivna argumentacija, da mi treba da smo „prijatelji s katolicima” jer smo svi mi hrišćani. Nažalost, naši vlastodršci nisu ništa naučili iz istorije. I evo, već se mogu čuti glasovi da mi treba da tražimo pomoć od rimskog pape, da bi se zajednički suprotstavili naletu islama. Potpuno je zaboravljena sudbina poslednjeg vizantijskog cara Konstantina XII, koji je tada tražio pomoć od Vatikana u zamenu za ustupke u bogoslovskim pitanjima, ali je na kraju postao žrtva prevare katolika i izgubio je i vlast i život. Nažalost, današnja politička elita i u Rusiji i u Srbiji, ne želi da izvlači pouke iz istorije. A kao što je poznato, onaj ko ne izvlači pouke, osuđen je na ponavljanje grešaka.

Ali, najtužnije od svega je to što je i u srpskoj i u ruskoj Crkvi, u poslednje vreme nikao dosta uticajan filokatolički lobi. Danas se sve češće može čuti razgovor o neophodnosti saradnje naših Crkava s Vatikanom u delu borbe za moralnost. Sledbenici filokatolicizma stvaraju sliku da degradacija hrišćanske dogmatike od strane katolika nije ozbiljna prepreka za saradnju. Ako je patrijarh moskovski i sve Rusije Pimen (Izvekov) voleo da ponavlja da se s katolicima može zajedno jedino popiti čaj, sada postaju popularnije druge izreke. Pod ideju saveza sa Vatikanom, već se privode filozofske premise – neka piskarala pišu da je najvažniji zadatak pravoslavlja danas, pružanje pomoći Vatikanu u rehristijanizaciji Evrope. Kao prvo, još je nejasno da li je samom Vatikanu uopšte potrebna rehristijanizacija Evrope? Kao drugo, u kom svojstvu pomagati? Izvlačeći kestenje iz vatre?

U stvari se iza svih tih izmišljotina krije propaganda ekumenizma, koju je poznati srpski blagočestivi podvižnik pravoslavlja, Justin Ćelijski, najpreciznije definisao kao „jeres nad jeresima”.

Međutim, novi talas „ljubavi ka Evropi” za nas Ruse nije iznenađujući. To je projava zastarele bolesti ruske inteligencije – zapadnjaštva, koju su ruski nacionalni mislioci, od slovenofila do Ivana Iljina, podvrgli uništavajućoj kritici. Ipak se ta zarazna duhovna bolest ponovo pojavila na kraju XX i početku XXI veka. Pre sto godina, zapadnjaštvo koje je porazilo rusku političku i intelektualnu elitu (pa i sveštenoslužitelje), dovelo je Rusiju do strašne katastrofe – revolucije 1917. godine. Tragedija može da se ponovi...

Najpouzdaniji lek od te bolesti je – buđenje istorijskog sećanja. Upravo zbog toga su, na inicijativu naučne i pravoslavne javnosti Sankt Petrburga i uz informativnu podršku Ruske narodne linije na istorijskom fakultetu Sanktpeterburškog državnog univerziteta, u prošloj godini bile organizovane dve međunarodne istorijsko-bogoslovske konferencije. Konferencija „Ruska civilizacija i Vatikan: da li je sukob neizbežan?” održana je 4. februara 2010. godine i na njoj su uzeli učešće naučnici i publicisti iz Rusije, Ukrajine, Belorusije, Kazahstana i Srbije. Učesnici konferencije su razmatrali procese koji se odigravaju unutar Rimokatoličke crkve, istoriju složenih odnosa Vatikana s pravoslavnim svetom, opasnostima koje možemo očekivati u organizaciji dijaloga s katolicima.

Još veće interesovanje pobudila je druga konferencija „Pravoslavno-katolički dijalog posle Jasenovca”, koja je održana 28. oktobra 2010. godine i u kojoj su uzeli učešće naučnici i publicisti iz Rusije, Srbije, Velike Britanije, Ukrajine, Bosne i Hercegovine. Konferencija je organizovana uporedo sa izlaskom iz štampe knjige na ruskom jeziku italijanskog naučnika Marka Aurelija „Nadbiskup genocida”, koja je posvećena poglavaru Hrvatske katoličke crkve, nadbiskupu Alojziju Stepincu. Upravo materijali sa te konferencije su dostupni srpskom čitaocu u ovoj knjizi.

Već u samom nazivu konferencije izražena je njena glavna ideja. Savremeni pravoslavno-katolički dijalog, o kome je danas postalo moderno govoriti na svakojakim susretima i forumima, ima pravo na postojanje tek pošto Vatikan prizna zločine , koje su počinili katolici-ustaše protiv pravoslavnih Srba i posle izvinjenja potomcima i rođacima žrtava i celom srpskom narodu. Nedopustivo je voditi dijalog kao da nije bilo genocida nad Srbima u koncentracionom sistemu logora Jasenovac ili kao da je zločine počinila grupa marginalaca bez znanja crkvenih vlasti Nezavisne države Hrvatske. To ne samo da protivureči istini, nego predstavlja i izdaju nad sećanjem o ovim srpskim novomučenicima i svim nevinim žrtvama terora.

Danas se u crkveno saznanje aktivno ubacuje nedavno smišljen termin „crkve-sestre” koji treba da predstavlja poseban karakter odnosa pravoslavne Crkve i rimokatolika. No, da bi se taj termin ispunio smislom, Vatikan kao minimum mora da osudi zločine svojih prelata i episkopa koji su organizovali genocid nad Srbima, kao i druge zločine koji su po blagoslovu rimskog pontifika učinjeni prema pravoslavnima. Međutim, to se ne događa. Vatikan se ponaša kao da ga to ne interesuje, a pravoslavni učesnici dijaloga s katolicima nemaju duha da na takav način postave pitanje.

I još gore od toga, „nadbiskupa genocida” Alojzija Stepinca je Rimokatolička crkva kanonizovala i ove godine se očekuje poseta rimskog pape Benedikta XVI Hrvatskoj, povodom svečanosti u vezi sa beatifikacijom Stepinca. A ako se setimo da se u poslednje vreme aktivno razmatra ideja prenosa iz Rima u Vitebsk posmrtnih ostataka beloruskog otpadnika unijate Joasafata Kunceviča ubijenog u Polocku, onda nije vreme da govorimo o sestrinskim odnosima, nego o agresivnom katoličkom prozelitizmu, praćenom zagrljajima. To se „po ruski” kaže: „Drže kamen ispod pazuha”. Ispada da rimski papa i njegovi kardinali koji se osmehuju „drže kamen ispod pazuha” proslavljajući ljute mrzitelje pravoslavlja.

U knjizi su predstavljeni skoro svi referati koji su se čuli na konferenciji (osim referata V. Vasilika koji nije objavljen u štampanom vidu, ali je zato preveden njegov tekst o konferenciji sa Ruske narodne linije, kao i intervju srpskom magazinu Pečat, koji je „ruski zlatousti” đakon, dr Vladimir Vasilik dao novinarki Nataši Jovanović – opaska priređivača). Srpskom čitaocu su poznata imena srpskih učesnika konferencije, akademika doktora Srboljuba Živanovića, režisera, muzejskog savetnika Sime Brdara i izdavača i publiciste Ranka Gojkovića. Među ruskim autorima predstavljeni su sledeći poznati naučnici i publicisti: jedan od najboljih savremenih pravoslavnih publicista, direktor Centra za etno-konfesionalna istraživanja Vladimir Semenko; istoričar i docent Sanktpeterburškog univerziteta, đakon Vladimir Vasilik; istoričar, profesor Harkovskog nacionalnog univerziteta im. V. N. Karazina Aleksandar Kaplin; istoričar, docent Moskovskog državnog instituta međunarodnih odnosa MIP Rusije Olga Četverikova; politikolog, profesor Diplomatske akademije MIP Rusije Anastasija Mitrofanova; istoričari, specijalisti za istoriju Srbije, naučni saradnici Instituta za slavistiku Ruske akademije nauka Ana Filimonova i Mihail Jambajev; filozof, profesor Sanktpeterburškog univerziteta tehnologije i dizajna Aleksej Švečikov; književnik i istoričar Pavel Tihomirov.

 

Izbor iz iste oblasti

 

 

 

Iz riznice bogoslovlja
 

Grupa autora

Iz riznice bogoslovlja

Zbornik radova savremenih pravoslavnih teologa. Svetogorska duhovna baština. Savremeno bogoslovlje u Grčkoj. Crkva Telo Hristovo, rukopoloženje i zajednica, mitropolit pergamski... ceo tekst Ceo opis knjige

 

 

 

Misli o dobru i zlu
 

Vladika Nikolaj Velimirović

Misli o dobru i zlu

Misli o dobru i zlu. U istoriji srpskog naroda, njegove crkve i duhovnosti, posebno mesto zauzima sveti vladika Nikolaj Velimirović, episkop žički i ohridsk... ceo tekst Ceo opis knjige

 

 

 

Pravoslavno katolički dijalog, posle Jasenovca
 

Grupa autora

Pravoslavno katolički dijalog, posle Jasenovca

Slom socijalističkog državnog sistema, koji je doveo do oslobođenja ruske i srpske Crkve od ugnjetavanja komunističke ideologije i partijskog diktata, istovremeno je doveo narode... ceo tekst Ceo opis knjige

 

 

 

Azbuka istine i azbuka pobede
 

Vladika Nikolaj Velimirović

Azbuka istine i azbuka pobede

Sveti Vladika Nikolaj Velimirović u ovoj knjizi upućuje svakog bogoželnjog čoveka kako da se vlada i kako da slavi svetlost i da se odupre tami. U isitini je lek oda svih zla i samo Istinom se ... ceo tekst Ceo opis knjige

 

 

 

Jevanđelje i molitvenik za decu
 

Vladimir Čugunov

Jevanđelje i molitvenik za decu

Ova bogato ilustrovana knjiga, upotpunjena ikonama, ukrašena ornamentima i inicijalima poput onih u starim knjigama, posvećena je životu i učenju Isusa Hrista. To je i zbirka... ceo tekst Ceo opis knjige