Provalija

Valjeho je za ovaj roman dobio 2003. nagradu „Romulo Galjegos“, jedno od najvećih latinoameričkih književnih priznanja, kojim je trideset godina ranije ovenčan i Gabrijel Garsija Markes za roman Sto godina samoće.

Iako se zarekao da više nikad neće kročiti u svoju domovinu, autor se vraća u izgubljeni raj svog detinjstva, na porodično imanje Santa Anitu u Kolumbiji. Želi da bude uz svog brata koji živi poslednje dane života i pomogne mu da ublaži posledice fatalne bolesti.

Ovo je apokaliptična slika Kolumbije zahvaćene opštim ludilom. Valjeho hvata čitaoca u burni vrtlog svoje priče, i ne da mu da predahne.

On besni protiv svega, ne samo protiv smrti, već protiv života: „Umreti nije tako teško, mala! Teško je i dalje biti ovde.“

U ovoj ekstravagantnoj i eksplozivnoj prozi smrt je sveprisutna, a odnos prema njoj je naopak. „Pucnjava? Baš fino! Napravite mesta za decu koja se rađaju!“, uzvikuje jedan od junaka. Dinamična pripovest o životu dvojice braće, o srljanju Kolumbije, pa i čitavog sveta, u civilizacijsku propast ne ostavlja čitaoca ravnodušnim.