Uhvati zvezdu padalicu

Pripovetka Četrdeset i tri godine prvi put u ovoj zbirci!

„U romanima i pripovetkama Dragoslava Mihailovića do uzvišenosti, do tragičnog osećanja života dolazi se sasvim prirodno, ne navođenjem apriornih argumenata izuzetnosti, nego opisom i dramatizacijom običnog, samog, gotovo anonimnog ljudskog postojanja koje u pripovednom činu dobija smisao, opštu važnost i izuzetnu umetničku vrednost.“ – Mihajlo Pantić

„Postoji u prozi ovog pisca jedan lik, jedno lice, koje najlakše izmakne pažnji, uz Petriju, Ljubu Vrapčeta iz Tikava i druge poznate figure, a najizraženije u pripovetkama iz zbirke Uhvati zvezdu padalicu. To je neko ko je vrlo oprezan, ko se koristi književnim jezikom i ko nastoji na što preciznijem ocrtavanju onoga što je horizont njegovih uspomena, njegovih saznanja sveta, njegove patnje. Već od prve pripovetke 'Pas' reč je o nekome ko je samac, živi u užasnim materijalnim uslovima, opterećen nimalo veselim sećanjima, dakle, neko lice koje je u sasvim tamnoj, sumornoj auri. To lice ima svoje lirske motive, a u celoj zbirci Uhvati zvezdu padalicu pominje se neka kapija, verovatno u Ćupriji, negde u piščevom rodnom mestu, sa dva mlada jablana, nekad dva treperava i šuštava jablana, nekad i dve topole, koji daju melanholičan ton svim likovima i pričama iz ove knjige.“ – Ljubiša Jeremić

„U književnosti postoji nešto što je univerzalno, što možemo označiti kao skup svih načina na koje se može slikati ljudska sudbina, složen skup kojeg posreduje tradicija u koju se upisuje svaki istinski značajan pisac. Dragoslav Mihailović se u tu tradiciju uključuje i postaje njen važan deo.“ – Radivoje Mikić