Uska staza ka dalekom severu

Macuo Bašo (1644-1694) je u istoriji japanske poezije i književnosti svakako poznat kao jedan od najvećih haiku pesnika, čiji su napori uloženi u vlastito samousavršavanje, kao i u reformu haiku poezije, rezultirali brojnim pesmama koje se s pravom smatraju remek-delima ne samo japanskog pesništva, već i svetskog pesništva uopšte. Uska staza ka delekom severu (1689) je putopis sa Bašoovog četvrtog putovanja, kada je prešao više od 2.000 kilometara, i to najnerazvijenijim delom Japana. Fraza „uska staza“ se više može shvatiti metaforički nego doslovno, kao i „daleki sever“ (u originalu Oku). Zapravo, u pitanju je putovanje u najsevernije oblasti središnjeg japanskog ostrva Honšu koje se nazivaju Oku. Opet, u metaforičkom smislu, Bašo je krenuo u duhovnu potragu, u unutrašnji svet poezije, tragajući za lepotom prirode i čoveka koji je bio izgubljen u „plutajućem svetu“.